Љиљана Благојевић велика је глумица. Једна од највећих. И највољенијих.
Награда „Павле Вуисић” за изузетан допринос уметности глуме на филму, један је од бисера у њеној каријери. Већ након главне улоге у филму Сјећаш ли се Доли Бел постала је велика и поштована, значајна у свету уметности, а била је тек на почетку. Награде су почеле да стижу, а Љиљана да бира које улоге прихвата јер како и сама говори „каријера се гради и на одбијеним улогама”.
Са Љиљаном Благојевић први интервју радио сам 1999. године након улоге Рабије у филму Нож. Нисам имао ни диктафон већ сам записивао сваку реч ове велике драмске уметнице. V сећању ми је позорница која не дише, њена улога за памћење и френетични аплауз када је добила „Царицу Теодору”. Причала је тада о изазову играња Рабије: о распону да се од младе жене прикаже стара, изнемогла старица која памти али и (опрашта. Све је то виђено у кадровима када она седи и ћути. Глуми очима и сведеном мимиком. Уверљиво. Прецизно. Тачно. Љиљана је том улогом приказала Балкан и сва његова страдања. Наклон до пода и данас након више од двадесет година.
Бави се и педагогијом у Бијељини и Београду. И верујем да многи завиде тим студентима који уметност и глумачки занат уче од првакиње драме Народног позоришта у Београду, од глумице која траје.
У свом матичном позоришту вероватно ни сама не зна број улога и представа које је одиграла. Ја бих напоменуо Велику драму која се игра више од двадесет година и за сада последњу премијеру Васа Железнова где наравно игра главну улогу.
У недавном интервјуу за Вечерње новости између осталог рекла је: „Великог Павла Вуисића сам познавала и имала срећу, а могу рећи и привилегију, да будем у кадру са њим. Прву велику филмску улогу сам играла у филму Сјећаш ли се Доли Бел, баш уз Пају. Поред тога што је био велики, космички надарен глумац, подједнако је био и поштен, искрен, храбар, а притом једноставан човек. Са њим бити у кадру је била права свечаност. Та енергетска громада од талента и свега што иде уз дар, напајала је искреношћу сваког партнера. Високообразован човек, начитан без потребе да парадира са тим, љубио је живот изнад свега. Био је човек који вас је или прихватао, или није примећивао. Мене jе волео и чак ми откривао мале тајне глумачког заната. Пријала ми је та привилегија. Био је једини колега коме сам, из захвалности за доброту којом ме је даривао, донела поклон са венецијанског фестивала: мали, најмањи шпил карата на свету коjи сам видела. Волео је карте. И данас се сећам те велике снажне руке која је држала тај мали дар и збуњеног човека, скоро неспретног пред том ситуацијом у којоj се нашао. Умео је да ми говори: 'Довољно је, мала, да чуjеш тон снимљеног кадра и да знаш да ли jе он добар. Јер ако ваља тон, ваља и слика.’ И био jе у праву јер тон ваља ако имате мисао, ако знате шта радите, а не да се бавите тиме како jа то радим.”
O Нишу и сећањима на Фестивал написала ми jе: „Имала сам ту срећу да сам у својој богатој глумачкој каријери била гост на филмским фестивалима у Кану, Венецији, Берлину, Москви. Али нигде нема оваквог фестивала као што је Ниш - фестивала посвећеног глумачком еснафу - глумцу. Била сам два пута председник жирија и увек са радошћу. Дуго нисам била гост овог јединственог фестивала а сада су се спојиле две љубави у један разлог да сам овде: љубав према овом Фестивалу и љубав према једном од највећих глумаца и његовом доприносу нашем еснафу а разлог је примање престижне Награде 'Павле Вуисић'. Нишки фестивал чува сећање на Паjу, Смокија, Бату, Милену. Нишка публика jе наjбоља публика која несебично даруjе своју љубав према нама глумцима. И ми смо им на томе захвални. Неизмерно.”
Она је велика. Изузетна. И посебна. Веома посебна.
Тома Здравковић, ’еј велики Тома! - написао јој jе песму. И због те песме, а не само због каријере за памћење, живеће вечно.
Велики наклон, госпођо Благојевић. Желим да заувек запамтите овације са Нишке тврђаве.
Аутор
Жељко Жеља
